KO JE OVA FRANCUSKA NOVINARKA? Uznemirila svet izveštajima iz Ukrajine

 

Anne-Laure Bonnel terenska ratna novinarka je bila nepoznata široj javnosti i počela je da stvara ime u svetu po svojim izveštajima iz Ukrajine. Poslednjih dana ipak je loše viđena u francuskim medijima jer prenosi drugačiju sliku od njih. Ona je u Ukrajini poslednjih godina odakle redovno izveštava pokušavajući da bude objektivna. Nju je u pozitivnom smislu pomenuo i sam ruski ministar spoljnih poslova Sergej Lavrov, piše Bvoltaire koji pokušava da francuskoj javnosti prenese neki drugačiji pogled:

Mora se priznati da su njene fotografije i njeni komentari uznemirujući, ali i surovo realni. Pokazuju ono što niko nije želeo da vidi, a trebalo je. Zvanični Ukrajine, premazani majdanskim pomazanjem i zbog toga obožavani od Evrope, a koji od 2014. vode rat u Donbasu uz zlostavljanje sopstvenog civilnog stanovništva. Ako se te činjenice dokažu, time se krše sporazumi iz Minska. Osim što francuski mediji kojima su bili namenjeni nisu smatrali relevantnim da ih emituju. Što se tiče Jemena, na primer, bilo bi prikladno da skrenemo pogled i pustimo da dželati u miru masakriraju, možda oružjem koje Francuska  proizvodi i prodaje. Ili što se tiče stidljivog ćutanja oko progona istočnih hrišćana i jezida, ovih jednostavnih varijabli prilagođavanja geopolitičkih uloga koje su ih prevazilazile: nafta, sekularna rivalstva protiv verskih, suniti protiv šiita ili arapski protiv persijanskog.Nedavni video snimci Anne-Laure Bonnel, koja trenutno prati ovaj prljavi rat, prikazuju iscrpljenu ženu, koja se buni protiv raznih cenzora čija je žrtva, kao i suđenja jeresa kantorima zvaničnog doksa, na čelu sa BHL-om. Iako je najavila da će pokrenuti tužbu za klevetu protiv Mediaparta, ipak je imala pristup televiziji BFM. Novinar koji je vodio intervju jeste pokušao da ga usmeri u pravcu dogovorenog narativa, ali bezuspešno. „Ko želi da vidi kako ljudi umiru?“, odgovara mu ona, kada bi trebalo hvaliti manihejske zablude ratne propagande. Ona žali što u proteklih osam godina ništa nije urađeno i smatra da je podela neminovna.Odlazak u srž rata da se vrate fotografije, članci, zahteva istu hrabrost kao i odlazak tamo u borbu: bombardovanja se ne slažu između vojnika, civila, staratelja ili novinara. U svetu kojim dominiraju slike, instrumentalizacija onih koji svedoče o ratu iskrivljuje naše percepcije, ali može i da promeni tok ovih ratova. Nisu li fotografije ove gole devojke koja trči nakon bombardovanja napalmom ili ove žene koja pokazuje cvet na bajonetu doprinele okončanju rata u Vijetnamu? Pošto je prva dužnost novinara da iznese činjenice, on mora da govori protiv lažnog pripovedanja. Ali za to je potrebna hrabrost

Zatim se postavlja pitanje odgovornosti koju stvara slika i njena distribucija. Odličan roman Slikar bitaka, Arturo Perez-Reverte-a, može da rasvetli naša razmišljanja o ovoj temi. Ali, pre svega, šta je odgovornost redakcije koja je osam godina bila nezainteresovana za ratne zločine počinjene tri sata avionom odavde? Svakako da novine ne bi trebalo da budu sažetak svih nedaća sveta, ali kakva čudna arbitraža

Leave a Comment

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *